Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

120 _

Када сложно на Куче удрише, Побјегоше, Косор оставише, Оставише куле свеколике,

Оно виђе Вукићев Стојане, Нехће Стојан кулу оставити, Него војски у сусрећу пође, Наопако обрати оружје,

Па у руке капу дофатио, Књажевој се војски поклонио, Зато војска знаде и не знаде, Е се Стојан предати оћаше, На њега се јунак намјерио, Баш војвода од Цетиња Марко "Од витешке куће Мартинове, И Стојана жива уфатио, Оћаше му добру посјећ главу, Но га Стојан Богом кумијаше: „Немој мене изгубит', војвода! уја сам јунак Вукићев Стојане, уја познајем мога господара, „Господара свијетлога књаза,“ Та му ријеч скапулала главу, Војвода му узима оружје,

Узе њему од срме оружје,

Да таквога на Србина нема, На Србина али на Турчина, Ка оружја Вукићев-Стојана, Даде му га, ријеч не учини, Оћаше га друга посјећ' војска, Ал' га брани војевода Марко, Бранио га као своју главу, Доиста га обранит' не ћаше,

660

665

670

680

685

690