Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Но на Брскут село ударише, Ударише, пак га сподобише,

И живијем огњем изгорјеше,

И живијех роба поваташе: Ал' Новица срца милостива, Не хће Ново робје погубити Ни његови рабри витезови, Но пуштаје робје уз планину, Бјежи робје уз гору зелену, Робље бјежи, грозне сузе лије, Кунијаху од Кучах главаре.

И богато Срапче освојише, Већ бијеле куле Лазовића,

Па се војска низ Куче окрену, Каде долу Криводолу дође, Освојише све Криводољане, Освојише, огњем изгорјеше, Ма никога не губи Новица, Но пуштаје робје уз планину, Жао њему гријешити душу, Па се крену Новичина војска, И на Убле равне долазила,

С Мирковом се војском саставила, Поараше, Куче изгорјеше,

Не остаде ништа до камена, И јошт много глава покидоше, Стотину им глава окинуше,

И живије триста доведоше ! Пак се војска низ Куче обрати, На Биоче главе окупише, Доведоше робје повезано,

И ту наше Петровића Мирка,

125

730

740

745

сл (==)

сл сл