Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

156.

» Онај момак од Карадаглије, »„Братучед је Бегана сердара.“ Којега су Турци дочекали, Учињеше ватру из пушака, Сломише му у рамену руку. Но оскочи Требјешанин Ристо, Он оскочи од коња дорина,

Па довати пушку гранајлију, Својој пушци даде ватру живу. Пуста пушка ватру преварила, Те му русу искобила главу, Па га Турци тада уватише, Поведоше у Језера равна,

Код чадора Тоске Хасан-бега, Па га води на танке чардаке Пред Турчина Тоску Хасан-бега. Но му Турчин тихо бесједио: „Каурине, Требјешанче Ристо, »Да би ли се почем потурчио 2 »Кунем ти се, и вјеру ти дајем, уАко би се, влаше, потурчио, »Дао бих ти луке и читлуке, „Дао бих ти тридесет читлука, „И на њима тридесет чивчија, » У свакога сјеме и волови,“ Стаде Ристо срамотити Турке:

»Прођ'те ме се, пасје вјере, Турци

„Не бих ви се јунак потурчио, „Ни часнијем крстом преврнуо, »А за вашу вјеру приватио, »Да ми полу царевине дате, „Но у вјери радим умријети.