Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
148
Сердар њему божу вјеру дава:
„Ни мртва те оставити нећу.“
Па поћера Стеван саонице, 280 Још му нека момчад помогоше.
Но да видиш Бегана сердара,
На војску је вику учинио:
„Јуриш, браћо, ја ве Богом кумим ! „Удримо их прахом и оловом, 285 „Да од врага не остане трага.“
Сви на ноге једанак скочише,
Док догнаше дрвене саоне,
Догнаше их под високу кулу,
Па их тиву ватру наложише. 290 А Ускоци крвави јунаци
Кидисалпе са четири стране,
Побише се огњем из пушака.
Паде тама од неба до земље
Од врућега праха и олова 295 И од паре коњске и јуначке,
Ту брат брата повнал' не могаше,
А камо ли Турчин каурина;
Ове кољаше, ко кога могаше,
Нож сијева, крв се пролијева, 300 За б'јелу се грла поваташе,
Запете их пушке отимаху;
Од Турака многе јаде раде:
Стоји звека пламенога ножа,
Стоји крка кости од Турака, 305 Велика се учињела мука
Од Турака силни крајичника.
Но Ускоци и бољи јунаци,
Они њима боље кидисаше,