Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

148

Сердар њему божу вјеру дава:

„Ни мртва те оставити нећу.“

Па поћера Стеван саонице, 280 Још му нека момчад помогоше.

Но да видиш Бегана сердара,

На војску је вику учинио:

„Јуриш, браћо, ја ве Богом кумим ! „Удримо их прахом и оловом, 285 „Да од врага не остане трага.“

Сви на ноге једанак скочише,

Док догнаше дрвене саоне,

Догнаше их под високу кулу,

Па их тиву ватру наложише. 290 А Ускоци крвави јунаци

Кидисалпе са четири стране,

Побише се огњем из пушака.

Паде тама од неба до земље

Од врућега праха и олова 295 И од паре коњске и јуначке,

Ту брат брата повнал' не могаше,

А камо ли Турчин каурина;

Ове кољаше, ко кога могаше,

Нож сијева, крв се пролијева, 300 За б'јелу се грла поваташе,

Запете их пушке отимаху;

Од Турака многе јаде раде:

Стоји звека пламенога ножа,

Стоји крка кости од Турака, 305 Велика се учињела мука

Од Турака силни крајичника.

Но Ускоци и бољи јунаци,

Они њима боље кидисаше,