Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

144

Из огња их силом ишћераше ( упаљеном сламом са саона. Докле Турци сташе искакати

Кроз пенџере низ високу кулу.

Док испаде Мустај барјактаре На зекаљу како горској вили, У рукама носи кубурије,

Но га силан момак дочекао, По имену Рубешанин Лука, Носи Лука пламенита ножа, На Турчина јуриш учинио,

Но га Туре с пушком уграбио,

Убио га посред срца жива, Паде Србаљ у зелену траву Под бијелу Миланову кулу, А побјеже силан барјактаре На зекаљу коњу од мегдана.

А за њим се отворише Турци,

Побјегоше Шабановој кули, Дочека их јунак од Србаља По имену Бегане сердаре, Убише се прахом и оловом, Ту убише Мустај барјактара. За б'јела се грла пофаташе, Посјекоше стотину Турака, Не утече друга ниједнога, Ни да каже како их је било. Моли Бога Бегане сердаре, Да му вјетар од Ивице пуне, Од Ивице високе планине, Да разагна маглу у крајеве, Да он види ко је задобио,

310

315

320

325

335