Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

7

155;

Пак два своје сина дозиваше, Да изведу Даринку ђевојку,

Пак дозива своју љубу драгу:

зУБубо моја и госпођо моја! „Даривајмо кићене сватове.“ Ал' га љуба брво послушала, Тер сватове љепо даровала, Свакојему свилену кошуљу И мараму златом извезену, Дарива их Квекићу Јоване, Дарива (ми) господу сватове, Дарива им пера позлаћена, Тер јунаци носе поврх главе; Ал' дарова Ђуру каваљеру, Њему даде колаину златну, Што јунаци носе око врата, Мирку даде јабуку од злата, Пак дођоше два господичића, Обадва су Јованова сина, Доведоше Даринку ђевојку, Староме је свату поклонише, Стару свату Буру каваљеру, Ђорђији се поклонила дивно, Ал' Борђија пуно зафаљаше:

„Фала тебе, моја снахо драга !<

Пак га цура дивно дариваше. Дарова му од злата кошуљу До појаса од чистога злата, Ниже паса од бијеле свиле, Зафали јој Петровић Ђорђије; И њојзи се смјерно поклонио: »Фала вама, мила снахо моја

835

940

545

850)

960