Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

_ 185

Геред б'јелу се састадоше цркву. (Скочи књаже са коња лабуда, А Даринка са коња взеленка,

За б'јеле се дофатише руке, Дофатише, па се пољубише, Питаше се за мир и за здравље, Пак се књаже и опет обрати, И угледа Мамулу Лазара, Шњим владику Кнежевић-Отефана, И шњима са драго пољубио, Пољубио, тер им зафалио,

Јер су њему дошли у сватове. Тадер књазу све три сестре дбше, Шњима бјеше Миркова госпођа И остале Српкиње избране,

Пак Даринки пољубише руку, Даринка им пуно зафалила. Скочи књаже на коња лабуда А кнегиња на зеленка свога, Окренуше низ поље Цетиње. Сва господа упоред иђаше, Коњаници пољем разиграше, Загрмљеше пушке на хиљаде, И пукоше шездесет топова, Одјекнуше брда и планине,

Јека стоји на четири стране, Све се поље из темеља тресе. Кад господа на дворове дбше

А сватови на поље широко,

Од вранијех коња одсеједоше, Књаз кнегињу дофати за руку, И одоше у бијелу цркву,

1220

1225

1230

1235

1240

1245

1250