Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

То је било, истина је била, Сад велимо, да се веселимо.

14.

Бој на Граховцу. (1858.)

ЈЕ хиљаду и осме стотине

И педесет и осме године

Телар виче од јутра до мрака У бијелу граду Цариграду, Телар виче, нигда не престаје, Све спомиње паше п везире: „Брже да сте цару на дивану !“ Кад се Турци на диван скупише, На дивану код свога султана, Сви султану листом говораху: „Наш султане, огријало сунце ! „Што си за нас итро поручио 2 „Која ти је голема невоља, „Кад си с Русом ти мир учинио » ~ краљеве имаш пријатеље #“ На то султан њима одговара: „Како што је, моја браћо Турци! „ Ал" чујете, али не хајете

„3а Данила Петровића књаза, „да проклету ловну Гору Црну, „Која нама црне јаде даје, „Јаде даје, никад не престаје ' „Данас вишег душманина немам „Баш влашкога краља ниједнога