Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

189

„Да му даднем силну своју војску, „Да шњом пође ловној Гори Црној 2

„Ако би му Бог и срећа дала, „Тер би Гору освојио Црну, „Погубио Петровића књаза, „Бих метнуо њега за везира

„Пред свом војском мохур сепбијом.

„А ево му згода и вријеме, „Јер ја имам добра пријатеља, „Баш од Беча бечкога ћесара, »Он је Гору затворио Црну, „Ево има шес година дана,

» Од како је метнуо пандуре, „Не да њима праха ни олова“. Кад то чуше паше и везири, Сви везири ником поникоше,

И у диван паше погледаше, Многи знаду што су Црногорци, Пак не смију војску прифатити, Јер се боје бруке п срамоте; Ал не гледа јунак од старине, Породицом из земље Черкеске, Но султана међу очи црне: „Ево, царе, Ферук-паше твога, »Дај ми војске дванаест хиљада, „Ове низама по избор солдата, „Којиви су школу научили,

„И војничку срећу прокушали „На бијелу граду Силистрији, „Силистрији и Севестопољи

„Опроћ Мошкова душманина твога,

„И подај ми Кадрик-пашу твога,

то