Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

„Не бојим се војеводе Мирка, „Док је мене шанца и топова „И царева бирана низама, „Ралшћераћу влахе уз планину, » А војводу уфатити жива,“

Ал' не рече Турчин ако Бог да. Пак срдито на ноге скочио, Тер управи војску у параду,

А поправи на шанце топове, Три хиљаде отправи војника, „Да ударе Омутић-планини

На јунака Петра Вукотића,

А оправи царске коњанике

И остале крајичнике Турке, Да ударе на књажеву гарду, На јунака војеводу Бура.

Каде Петар војску огледао, Скочи јунак на ноге лагане, Пак он зове Милоша сердара, Два сокола, оба капетана:

» А на ноге, српски соколови! „Ево на нас Турци обрнуше, »Да се јутрос мушки покољемо.«“ Тад скочише српске поглавице, И лијепо војску уредише, Најпрви су млади барјактари, А за њима храбри начелници, А за њима сва остала војска, Пак Турцима пбше у сретање. Жељни Турци, жељни Црногорци Црне, брате, крвце од јунаках. А када се близу саставише

640

650

с» сл сл

660