Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

210 _

Који не зна, што је умријети, По имену Петровићу Крцо,

Од сената, вице-преседенте,

Но једнако бојем уришује,

А све шанце турске погледује Да би јунак у њих ускочио, Него Флотун турски узбијаше, Живу ватру на гарду сипаше. А то гледа војевода Мирко,

Ђе се страшна крвца пролијева. Од Турака и Црногораца, Тадар ужди топа огњенога,

И од боја учиње знамење

На војводе и на капетане.

Тад војводе на ноге скочише, И лијепо војску уредише,

И управо на шанац одоше.

А када се близу примакоше, Поглавице војски говорише: „Ха сад, браћо, сиви соколови! „А у име Бога великога,

„И у здравље књаза свијетлогај« Сад да ти је, побро, погледати ! Кад удрише одсвуд Црногорци На шанчеве цара честитога, (таде хука крстача барјака,

На крстача орла великога,

Окачу момци, ка да су под крила,

И на шанац страшно ударише. Ал их Турци добро дочекаше Црним прахом и тешким оловом, И зорно се Турпи опријеше,

7135

тА0

То5