Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
210 _
Који не зна, што је умријети, По имену Петровићу Крцо,
Од сената, вице-преседенте,
Но једнако бојем уришује,
А све шанце турске погледује Да би јунак у њих ускочио, Него Флотун турски узбијаше, Живу ватру на гарду сипаше. А то гледа војевода Мирко,
Ђе се страшна крвца пролијева. Од Турака и Црногораца, Тадар ужди топа огњенога,
И од боја учиње знамење
На војводе и на капетане.
Тад војводе на ноге скочише, И лијепо војску уредише,
И управо на шанац одоше.
А када се близу примакоше, Поглавице војски говорише: „Ха сад, браћо, сиви соколови! „А у име Бога великога,
„И у здравље књаза свијетлогај« Сад да ти је, побро, погледати ! Кад удрише одсвуд Црногорци На шанчеве цара честитога, (таде хука крстача барјака,
На крстача орла великога,
Окачу момци, ка да су под крила,
И на шанац страшно ударише. Ал их Турци добро дочекаше Црним прахом и тешким оловом, И зорно се Турпи опријеше,
7135
тА0
То5