Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

211

Јер шанчеве своје не пушташе, Но на ватру војску дочекаше, Сипљу огањ на свакоју страну. Пучу пушке, броја се не знаде, Грме топи, просипљу картучи,

А кумпаре лете под облаке, Разбијају под облак ептире, Паше трче шанцу на све стране, Уређују војску у параду, Поправљају на шанце топове; 770 Црногорац не зна за параду,

Нити знаде, што пучу лубарде,

Уриш чине, никад не престају,

И на шанац живу ватру дају.

Ту се чини страшна батарија, 775 Што до данас виша била није

Од Тураках и Црногораца.

Како вјетри траву повијаху,

Тако мртви, рањени падаху.

Не чуди се, драги побратиме, 780 Који носиш име од Србина,

Јер је таква страшна батарија,

Стари ми се поклаше крвници,

Од тутња се ништа не чујаше,

А од дима ништа не виђаше. 785 Гледа јунак Петровићу Мирко

Кроз његова срчали дурбина,

Гледа јунак на четири стране,

Да се не би поломила војска,

Али ништа виђет' не могаше 190 Од густога дима из пушака,

Него ђегђе крстача барјака,

ср сл

14%