Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

212

аи

Што кров маглу пролећети ћаше,

Кано мјесец кроз мутне облаке.

Када било дневи око подне, 795. Ферук паша у муку се нађе,

Изгибоше њему начелници,

По избору царски алај-бези,

Погибоше цареве бимбаше,

Изгибоше на топе тобџије, 800 Тер два топа престаше пуцати,

Јере живи огањ не даваше.

Кад се паша виђе у невољу,

Био барјак диже од зламења,

С топовима пуца без олова, 805 Да би Срби натраг узмакнули

И од боја мало починули.

Црногорци не знаду зламења,

Нити знаду, шта је починути,

Но једнако шанцу уришују. 810. Тадар се је паша присјетио

За науку старца Омер-паше,

Пак отпде тужан под шатором,

Љуто цвили, а сузе пролива,

И проклиње дане и године. 815 И Авдула султана својега,

Који га је на зло напутио

И на Црну Гору отправио.

Но да видиш војеводе Мирка !

Често јунак топа ужижаше: 820 Војводама на знање чињаше,

Да ми војску храбре и веселе,

Траја ватра до мрака мрклога;

Двија уре јесте ноћи било,