Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
212
аи
Што кров маглу пролећети ћаше,
Кано мјесец кроз мутне облаке.
Када било дневи око подне, 795. Ферук паша у муку се нађе,
Изгибоше њему начелници,
По избору царски алај-бези,
Погибоше цареве бимбаше,
Изгибоше на топе тобџије, 800 Тер два топа престаше пуцати,
Јере живи огањ не даваше.
Кад се паша виђе у невољу,
Био барјак диже од зламења,
С топовима пуца без олова, 805 Да би Срби натраг узмакнули
И од боја мало починули.
Црногорци не знаду зламења,
Нити знаду, шта је починути,
Но једнако шанцу уришују. 810. Тадар се је паша присјетио
За науку старца Омер-паше,
Пак отпде тужан под шатором,
Љуто цвили, а сузе пролива,
И проклиње дане и године. 815 И Авдула султана својега,
Који га је на зло напутио
И на Црну Гору отправио.
Но да видиш војеводе Мирка !
Често јунак топа ужижаше: 820 Војводама на знање чињаше,
Да ми војску храбре и веселе,
Траја ватра до мрака мрклога;
Двија уре јесте ноћи било,