Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
218
Кад од боја војске починуше; Бој је траја' шеснаест сахата, Нит' сједоше, нит' љеба једоше, Нит' од боја та дан починуше. Турцима је добра срећа била, Јере више није дневи било, Ћаху Срби шанац освојити
И све Турке под сабљом туритп, И на томе мегдан прекинути, Но их тавна нојца уфатила.
Ал' да видиш младе Црногорце! Око шанца ватру наложише, А пјевају пјесму од побједе, · А све вичу: „предајте се, Турци, „Предајте се, да вас не кољемо !< Кад у јутро јутро освануло, Подранио војевода Мирко,
Тер разгледа мртве пи рањене, Мртве даде одмах закопати,
"А рањене посла у Грахово.
Па позива сокола сивога,
По имену Хери де ла Руја, Који бјеше из града Парижа, А саклетар књаза свијетлога: „Деларује, мој сиви соколе! „Хајде пођи турскоме тамбору, „Поздрави ми два паше царева, „Нека дођу, да ми се предаду, » И предаду цареве топове
„И остало свијетло оружје,
„И зада: им моју вјеру тврду, „'Њивоту им ништа бити неће.
825
930
935
840)
550