Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

ДЕ Кад се војске двије ударише У крваве доле Миротинске, Једна турска, а друга ришћанска, Стаде црне земље тутњавина, Равлежу се брда и долине, А тресе се дрвље и камење Од онога огња жестокога, Више војске облак се навуче Од онога дима из пушака, Тер над њима помрачило сунце, Разгоне се војске по долинам' И по брдим', високим планинам'. Док престаде пушка талијанка И царева пушка гарабинка, Стаде клепет ножа и палоша, Бајунета, сабље и ханџара, Тада Срби одсвуд нападоше, И страшно ми на Турке удрише: Ту се равнат, брате, не могаше Ни војводе, нити капетана, Стотинаша, нити барјактара, Десечара, ни простог војника, Него сложно разагоне Турке, По разбоју крв се пролијева, Тешки камен од оке носаше, У крви су угрезли јунаци, Тер се многи познат" не могаху. Наскачу се млади Црногорци, Ко ће више глава окинути, Да часније може књазу доћи. Ћераше их млади Црногорци, До Клобука града бијелога,

1085

1090

1095

1100

1105

1110