Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

ЊЕ ен А то виђе протопопе Лука, На војводе очи исколачи: »Сад војводе, Петре и Милошу, „Нијесте ми прије вјеровали, „Има, браћо, два бијела данка, „Мене гоне Турци без престанка, „Сад на ноге, да се покољемо, „Рад образа свијетлога књаза,“ Ту четири бијаху војводе, Једно Петре, а друго Милошу, И ђидија војвода Илија, А четврто Боро капетане, Међу њима протопоп бијаше, Сви на ноге једино ђипише, Полећеше уз Омутић тврди Озринићи лави изабрани, До њих Цуце, убојице љуте, И Бјелице, који кавгу траже, Турци су их снажно дочекали, Бој бијаху, боље не могаху. Црногорски гину вицијали, Црногорци ма не узмицаху. Турцима се ближе примицаху На мушкете и на метеризе, На Омутић часком испануше; Кад се нашли на невољи Турци, Побјегоше низ Омутић тврди. Црногорци пушке потурише, А за оштро гвожће приватише, Те сијеку на буљуке Турке. Да је коме стати те гледати, Како ножи српски сијеваху,

380

385

390

395

405

410