Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
240)
Срдито му Мирко одговара:
„Нека гину и како му драго, 445 „Да јесмо ли говорили, Пајо,
„До четвртка да нам боја нема.“
Пајо му се Богом заклињаше:
„Турци су нам прије ударили.“
Кад разумје Петровићу Мирко, 450 Он завика силна попа Ђура:
„ Удри, Ђуро, с гарвом на коњике.“
А кад чуо војевода Ђуро,
Он појаше широка дорина,
Поред њега Џајо на ђогина, 455 А за њима гарзе пет стотина.
Кад удари гарва на коњике,
Ко гледашше, свак рећи могаше, Погинуће гарза од коњика,
Али, браћо, није по гледању, 460 Но по срећи и божјој помоћи.
Кад удари гарза на коњике,
Предвојише на двоје коњике,
Половину бјеху., наћерали.
У несрећну Корјенићку жупу, 465 Те се ломе коњи и јунаци,
Седамдесет глава посјекоше,
А толико хата ухватише.
Они полу у табор гоњаху,
А за њима силан попе Ђуро 470 На његову широку дорину,
Он сијече на буљуке Турке,
До табора Турке догоњаше.
Дочека га огањ од топова,
Те погибе силан попе Ђуро, 475