Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

240)

Срдито му Мирко одговара:

„Нека гину и како му драго, 445 „Да јесмо ли говорили, Пајо,

„До четвртка да нам боја нема.“

Пајо му се Богом заклињаше:

„Турци су нам прије ударили.“

Кад разумје Петровићу Мирко, 450 Он завика силна попа Ђура:

„ Удри, Ђуро, с гарвом на коњике.“

А кад чуо војевода Ђуро,

Он појаше широка дорина,

Поред њега Џајо на ђогина, 455 А за њима гарзе пет стотина.

Кад удари гарва на коњике,

Ко гледашше, свак рећи могаше, Погинуће гарза од коњика,

Али, браћо, није по гледању, 460 Но по срећи и божјој помоћи.

Кад удари гарза на коњике,

Предвојише на двоје коњике,

Половину бјеху., наћерали.

У несрећну Корјенићку жупу, 465 Те се ломе коњи и јунаци,

Седамдесет глава посјекоше,

А толико хата ухватише.

Они полу у табор гоњаху,

А за њима силан попе Ђуро 470 На његову широку дорину,

Он сијече на буљуке Турке,

До табора Турке догоњаше.

Дочека га огањ од топова,

Те погибе силан попе Ђуро, 475