Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

247

Те сијече на буљуке Турке, Док пос'јече Миралаја млада За свог брата Бора капетана. Ма то виђе Матановић Перо, Он у Турке коња нагоњаше, Те сијече Турке на буљуке. Црногорци храбри кидисали, Те цареву сплу посјекоште, Док нагнаше пашу на Станишу. Дочека га Копривица Станко Са голијем ножем у рукама, Паша му се голом сабљом брани, Задостају седам осам рана, Док Станиша пашу „изгубио. Иза паше потеже им рука,

А Турцима влика нерука,

Од Турака дванаес хиљада, Не утече жива пиличника,

Да унесе кунте ни кулете, Него цигло дванаес стотина До Требиња града пптомога. Слава Богу и светоме спасу! Кад не роди у Србију Срба. Да освети славнога Лазара, Што погибе на пољу Косову, До Данила Петровића књаза, Он освети славнога Лазара

На Граховцу пољу широкоме, Док Бог даде и света Госпођа, Те му сина круна допанула.

670

675

680

685

690

695