Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Од деснице Новичине руке 540 И његове сабље од појаса,

Турци кличу Муја и Алију,

А Новица старца Димитрију

И витеза Милана сердара.

Ал' ето ти Милана сердара 545 На зеленка коња Муминова,

Вас зеленко у крв огрезнуо,

Сијекући око града Турке,

А кад Милан до Новице дође,

Боље ми се Ново повилио, 550 Маха сабљом на свакоју страну,

А Милан их јетко дочекива.

Зеленка је коња расрдио,

Па зеленком Турке погазио.

А да видиш Милана сердара, 555 Колико се врло помамио,

И каква је снага у сердара!

Фата Турке за грло бијело

По двојицу и по четворицу,

Па их баца низ бедем од града, 560 Па их носи Тара вода ладна.

Сердар вика иза свега гласа:

„'едери, Таро, водо валовита, „Колашинске Турке страховите.“

А Новица остром сабљом маха, 565 Једном мане, а два му падају.

Освојише града Колашина,

Освојише, те га разурише

И бијеле куле око града,

Не утече ништа до камења. 570 Што утече из бијела града,