Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
Од деснице Новичине руке 540 И његове сабље од појаса,
Турци кличу Муја и Алију,
А Новица старца Димитрију
И витеза Милана сердара.
Ал' ето ти Милана сердара 545 На зеленка коња Муминова,
Вас зеленко у крв огрезнуо,
Сијекући око града Турке,
А кад Милан до Новице дође,
Боље ми се Ново повилио, 550 Маха сабљом на свакоју страну,
А Милан их јетко дочекива.
Зеленка је коња расрдио,
Па зеленком Турке погазио.
А да видиш Милана сердара, 555 Колико се врло помамио,
И каква је снага у сердара!
Фата Турке за грло бијело
По двојицу и по четворицу,
Па их баца низ бедем од града, 560 Па их носи Тара вода ладна.
Сердар вика иза свега гласа:
„'едери, Таро, водо валовита, „Колашинске Турке страховите.“
А Новица остром сабљом маха, 565 Једном мане, а два му падају.
Освојише града Колашина,
Освојише, те га разурише
И бијеле куле око града,
Не утече ништа до камења. 570 Што утече из бијела града,