Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

А књаз њима тако одговара :

» То нијесу турачки градови,

„Него залуд Орбљи од старине, „Страшљивци се у њем потурчише, „Неко силом, неко добре воље, 800 „Кад Србију Турци сподобише,

„Ув њу Босну пи Херцеговину

„И честиту равну Арбанију,

„Па ја тражим моју старевину,

„Што је моје. од старине било.“ 805 Посланици њему бесједише:

»„Стан' полако, црногорски књаже !

„Није коље тражит' бановине,

„Ми ћемо те с царом умирити.«

Сви четири те се подигоше, 810 Црну Гору тада окружише,

Окружише и ограничише,

Ма су књазу учинили криво,

Књаз на томе нигда не пристаје,

Него тражи своју старевину, 815 Па је тражи и таде и саде,

Па што Бог да и срећа јуначка!

Што би могло бити на послијед,

Што ли бити, ко ће погодити,

Не разгађу јадни Црногорци, 820 Но све пазе своје писмо старо,

Добро памте, што Петар потписа:

Ко разгађе у нас не погађе,

И ту ријеч држе Црногорци,

И држаће до суђена данка, 825 Па се боре и таде и саде, | Сијекући око себе Турке.

ВУБОВЕ НАРОДНЕ ПЕОМЕ ТХ 18