Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

уда га живим огњем изгоримо, „Нека знаду власи по крајини, »дДа су јоште у животу Турци.“ Када Турци пашу разумјеше, До земље се паши поклонише, Пак дигоше варош Подгорицу И њезине околине љуте,

Паша диже војску од пизама, Са низамом убојне топове. Мисли паша ударит' кријући, Изненада село притиснути „Ђешњанина добра срећа била, Јере турску опазише војску, Те скочише на ноге јуначке, И Турцима пбоше у сретање. На Ситницу војску дочекаше, Убише се боја жестокога,

И сломише варош Подгорицу, Која бјеше махом похитала, Да на'прва добије поштење.

У то приспје Али-паша с војском, Са низамом и са топовима, Тер на војску ршун учинио. Ондав Турци сложно ударише, Од Ситнице Србе поломише, До Фармарка села доћераше, У убише сивога сокола,

Од књажеве гарде десечара, По имену Митра Јошовића,

И шестину раном обранили. Ал' се Срби покорит' не дају, Но бој бију, а село ми бране,

ВУЕОВЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ 1Х

60

65

70

715

80