Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
„Два велика од свијета змаја, „Ја ве зовем мојој Гори Црној, „Да дођете на моје весеље,
„Да крстите моје чедо младо.“ Кад царима књиге допадоше, Кад виђеше што им књиге пишу Од СОрбича књаза честитога, Велику се Богу поклонише,
И на куметво оба обрнупше. Књаз Петровић сједи на Цетиње, На Цетиње насред Горе Црне, _ У дворове многе књиге пише, Растура их по свој Гори Црној На војводе п на сенатуре,
И у књиге поздравља главаре: „Здраво да сте, соколови моји! „Кад видите што ви књиге пишу „Ви такви глас у народ издајте: » ја вас зовем на поље Цетиње, » »Да дођете на моје весеље, »»Е ћу метат' чедо у крштење.«“ Кад војводам' књиге допадоше, Војводе се на ноге нађоше,
Кад виђоше што им књиге пишу Од својега књаза свијетлога,
Џа такви глас у народ издаше, Вас се народ у радости нађе. Сва господа и стара и млада, Мало, веље и мудро и лудо Бога моле, све за књаза зборе. Црногорци иду на јатима,
На јатима како соколови,
40)
45
50
59
60
65