Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

НЕ Пјевајући и шенлук чинећи С барјацима у србољинске руке. Док дођоше на поље Цетиње, Ту се чини велико весеље: Пушка пуца, никад не престаје, А дрмају зелени топови; Више пушку чути не могаше Од громова многије топова, Пролијећу коњи и јунаци, А вију се кретати барјаци Како мрачни по небу облаци. Кад се близу двора примакоше Свијетлога Петровића књаза, А изшета књаже и књагиња, И кумове своје сусретоше, Увеше се за госпоцке руке, Питаше се за мир и за здравље, Ушеташе у своје дворове. Црногорци на поље Цетиње Вино пију, све чине весеље. Ноћца прође, а Петровдан дође, А на цркве звона закуцаше, Да се божја летурђија служи, Народ иде у бијелу цркву. Кад се сврши божја летурђија, Тун' се чини велико весеље, Књаже шаље чедо на крштење, Да га крсте у бијелу цреву. Два га кума држе на рукама, А владика крсти чедо младо. Крстише га п знаменоваше, Велико јој име нађедоше,

165

170

175

180

190

195