Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

917

Но Даринка, књажева љубовца.

Окренуше уз поље цетињско, Прегазише ловћенску планину И гласито племе од Његуша, У којем се по соко излеже. Многе тице гледе на сокола,

Обратише низ которске стране, “ Доклен дбоше под Котором градом,

Дочека их господа которска, А пред њима Домин капетане, Капетан је од Боке Которске, (Сретоше га оба ђенерала.

Ту се с књазом поздравише дивно, Паса књаже преко б'јела града,

И уз књаза господа остала, И прођоше крајем мора слана, И почину на Ријеку малу

У бијелу Липовчеву кулу, Међу Прчањ и Ријеком малом, Поред б6'јела од Котора града, Ту почину црногорски књаже_ И са њиме господа избрана. Глас допаде бечкога ћесара, Да је доша црногорски књаже

Са кнегињом, својом љуби драгом,

Да полази цареве градове, Пак цар јави Мамули Лазару, Далмације вјерном господару, Да му пошље од мора вапора, Да се шета преко мора слана. Ђенерал је цара послушао, Књазу посла од мора вапора.

90.