Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

ви Вјерне слуге свијетлога књаза, Који вазда уз књаза иђаху, Когођ био, црн му образ био! Кад шњим бише, што га не чуваше, Није мало што погибе књаже, 1920 Није мало, што се нагрдише, Ал' утече Кадићу Тодоре, Не нађе се добра Црногорца Од господе свијетлога књаза, Да изгуби Кадића Тодора, 125 Да изгуби, ал уфати жива. Ал' га царске уфатише страже. Да Кадића не сватише страже, Утећ' Кадић уз планину ћаше Пров књажеве слуге изабране. 130 Стидите се и саде и вазде, Како свога књаза осветисте, Тако ли се цијени поштеље 7 Колико се много угријасте, Јере свога књази изгубисте, 185 Ту ви много чуда учинисте, Један другом ране ударасте, Тако ли се добива јунаштво И вјечити спомен наком себе2 Поведоше Тодора Кадића 14() Ћесавори плаћени солдати, Метнуше га у студној тамници, А рањена књаза уфатише, Унијеше у Котору граду, Не бјеше му душа испанула. [45 О Кадићу, црн ти образ био! Што изгуби свога господара,