Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

822

пе

Консул бјеше од те Горе Црне, Заповједник од двије хиљаде, Нека, што ви њега изгубио, Ти си добро сестру осветио.

0 Кадићу, кукала ти мајка!

Да л не знадеш и нама је криво,

Петровићу Буру каваљеру

И витезу Милану сердару

И осталој господи избраној

Од витешке ломне Горе Црне, Који јесмо Задру на крајину, Тер жалосно дане пролазимо, Сва је наша добра одузео,

И наше је дворе развалио, Некијема браћу погубио,

Добро знадеш, да је нама криво, Ал' не шћесмо изгубити књаза. О Кадићу, божи отпадниче, Отпадниче, пак и несретниче! Што похули на своје поштење, И продаде себе у туђина, Што послуша пашу скадарскога, Душманина рода христјанскога, Тер изгуби књаза свијетлога, За пашине смрдељаве даре.

О Кадићу, беспаметна главо! Ти обиде проз многе градове, Да л не нађе паметна јунака, Ко би тебе сјетовао дивно,

Да ти збори и да ти покаже, _ Ко погуби силна господара, Господара од своје државе,

180

190

200

205.

210