Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

_ 928

Ту јунаштва никаквога нема, Него луда беспаметна глава, Луда глава и та памет црна, Пак и црни образ за довијек. 215 Пак изгуби и себе и књаза, Твоје робље проз градове скита, Скитају се проз турске градове, На њих Турци не обрћу главе. Знаш, Тодоре, црн ти образ био! 220 Јер су Турци варалице старе, Камо тебе све те турске фале И пашини смрдељави дариг Ти си грдно образ оцрнио, Срамотан си од краљева био, 995 Многина су и више страдали, Али нико тако не уради. Ов'јетлу књазу ране завијаху, Свиленијем стегнуше појасом. Ал' да видиш чуда великога ! 230 Санак снила војводина љуба, Санак снила на Цетиње равно, Вјерна љуба Петровића Мирка, Баш ту вече, кад погибе књаже, Колико је санак страховити, 285 Она скочи, ка да се помами, И на обје ноге устанула, Код ње спава Мирко господаре, Скочи Мирко на ноге лагане, Тер госпођу своју уфатио, 240 Њу ми пита Мирко господаре: „Што је, љубо, за Бога једнога 7 „Али ви се, љубо, помамила % 217