Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

он „Која ти је витешка невоља #“ Ал' госпођа страшно уздисаше, Кад госпођа мало починула, Одговара Мирку господару: „ Нијесам се помамила млада, „Мало заспах, сан видијех страшан, » О страха сам на ноге скочила, · „Бе се ведро небо проломило „А цетињско поље пропануло, „Усред подна и бијела дана, » Сјајно сунце на земљу пануло, „Паде сунце на поље Цетиње, „И потону у те развалине, „Потамњеше на небо звијезде, „Гром загрмље с мора дубокога, „Олана мора од града Котора, „Муња сјекну с Ловћенске планине, „Пак крвава роса пропадаше, „И покропи све наше дворове, „Наше дворе и књажеве дворе, „Рашћера се облак на све стране, „Све крвава роса ударалше, „Сву је Црну Гору покропила, „Дрну Гору и Брда широка. „Мало стаде, не би николико „Пак још да ти више јаде кажем, „Што ја виђех у мојему санку: „Даде ми се нешто погледати, „ја погледах уз поље Цетиње „И високу Ловћенску планину, . Али лети соко тица сива, » Оба су му позлаћена крила,

2145

250

260

265

270