Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Па сигура себе и гаврана,

И пробуди Мартиновић-Марка, Баш војводу, својега ујака, Војвода се брзо опремио, Добрије се коња доватише, Ноћно пбше уз поље Цетињско, И пасаше Ловћенском планином, И Његуше плема прегазише,

И одоше низ Которске стране, Баш су добро коње уморили, За три уре пред Котором дбше. Ту их црни гласи допануше, Јер је свјетли књаже погинуо, Ма се није с душом дијелио, Царска им се врата отворише, Па жалосни код књаза одоше, Ту рањена књаза находише,

И код њега дванаест медика, Те му грдне ране утезаху,

А кад књаже видије синовца, Па га топле сузе пропадоше, Суве рони, пак он бесјеђаше: „О Никица, моја узданица !

уја погибо данас изненада,

„На тебе ћу оставити књаштво, „Ма ми чувај моје Црногорце, „Чувај ми их ка и своју главу.

„Ма ме чујеш, мој млади синовче !

„ја понијех тешке ране љуте!

„Све ва моју браћу Херцеговце, „Херцеговце и шњима Бошњаке, „И за Србе, што с у Арбанији,

405

410

415

4:20)

425

435