Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

505

„То су моје грдне ране љуте, „Не извади робје из сужањства, »Ту ћу рану у земљи понијет' „И неће ми дати починути.

„Но чујеш ме, нејаки синовче: „ја сам био њима обећао,

»Да ћу вадит Србе из сужањства. уја не шћеђах моје Црногорце, „Па ни моју главу на рамена, „Доиста их ћасмо извадити „Али своју главу изгубити.

„Но синовче, аманат ти тешки, уја погибо, помоћ' им не могох, „Но их немој, сине, преварити, „Баш ако ћеш изгубити главу. „Ако би ти Бог и срећа дала, „Да избавиш Орбе из сужањства, „Баш ако ћеш главом погинути, „Ти ћеш славно име оставити, „Немој, синко, Србе преварити, „Који вјечно плачу бев престанка; „Тако тебе подурало књаштво ! „да остало што ћеш учинити, „И за то ћу тебе сјетовати: „Кад би мени испанула душа, „Понеси ме на равно Цетиње, „Погреби ме у старој гробници, „У гробницу Петра стрица мога, „У бијелу на Цетиње цркву, „Па окупи твоје Црногорце,

„ У копајте и ожаловајте,

» Па одашљи књиге на краљеве,

44()

и сл 45()

455

460