Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

588.

„Шек се с благом до вијека раме, „Ако би им благо помањкало, „Прекорен ћеш бити од краљева, „Они знаду, да ја имам блага.“ То жалосно књаже изговара. „Чујете ме, господо избрана ! „Који сте се овђе намјерили, „ја не жалим, што сам погинуо, „Е ме Кадић Тодор изгубио „Ив његове неразумне главе, „Ја би њему живот опростио, „Ма ево ти моје ране љуте,

„Е ћу вјечну рану понијети,

„Е Кадића други наћераше,

„И на то га Турци научише, „Те наслади срце душманима.“ Рањен књаже те се подигнуо, И још ћаше нешто говорити, Зло се случи, и смрт се прикучи, Крст довати у десници руци, Цјелива га, па душу испусти. Бјеше жарко огријало сунце, Црна књига на Цетиње дође, На војводу Петровића Мирка,

Е књаз бјеше њему погинуо, Справи слуге пут Котора града, И господу од те Горе Црне,

Ту жалосна књаза находише, Ђе се бјеше с душом раздвојио. На жалосна књаза доватише

И Даринку народну госпођу,

Па Даринку у црно завише,

535

54()

545

550

560