Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

У црно јој коња обукоше,

И књажева коња доватише, Збацише му вас пусат од злата, У црну га замоташе свилу,

Па отале с књазем окренуше, Скупило се мало и велико,

Да гледају жалост превелику, Ћенерали књаза попратише, Ђенерали, шњима капетани, Сва господа од Боке Которске, Суве роне низ бијело лице,

А солдати стоје у паради,

И жалосне свирке издаваху. Кам би црка од такве жалости, А некали срце у јунака! Студено би плакало камење,

И из њега суза ударила,

А некали жалосна народа! Понијеше на Цетиње књаза,

Ту се веља, јата савијаху

Од јадније сиви соколова,

Сузе роне, те га жаловаху. Што за вајду, помоћ' не можаше, И свијетла књаза погребоше

У бијелу на Цетиње цркву,

У гробницу Петра, стрица свога, Да почива код Петра светога.

О жалости,, да је виђет коме Црне ране и судбине црне!

О несрећо српска од старине, Ти се често у нас намјериваш! Црна завист, да те Бог убије!

570

580

от со (5) |

590