Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
У црно јој коња обукоше,
И књажева коња доватише, Збацише му вас пусат од злата, У црну га замоташе свилу,
Па отале с књазем окренуше, Скупило се мало и велико,
Да гледају жалост превелику, Ћенерали књаза попратише, Ђенерали, шњима капетани, Сва господа од Боке Которске, Суве роне низ бијело лице,
А солдати стоје у паради,
И жалосне свирке издаваху. Кам би црка од такве жалости, А некали срце у јунака! Студено би плакало камење,
И из њега суза ударила,
А некали жалосна народа! Понијеше на Цетиње књаза,
Ту се веља, јата савијаху
Од јадније сиви соколова,
Сузе роне, те га жаловаху. Што за вајду, помоћ' не можаше, И свијетла књаза погребоше
У бијелу на Цетиње цркву,
У гробницу Петра, стрица свога, Да почива код Петра светога.
О жалости,, да је виђет коме Црне ране и судбине црне!
О несрећо српска од старине, Ти се често у нас намјериваш! Црна завист, да те Бог убије!
570
580
от со (5) |
590