Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
Ни Особито што си у Орбина, Из Срба се нигде не истражи Већ од царства српскога, Душана Па до смрти свијетлога књаза, Све је пизма п неслога љута, Све је завист и жалост велика У свакога вриједна Србина, Продајемо себе у туђина, У нас нигда праве слоге нема, Праве слоге и правог јединства. Добро су не познали краљеви, И цар турски добро не познаје, Те ни ногом за врат угазио И под туђа царства рашћерао. Од неслоге наше од старине Жалосна је пјесма испјевана.
29.
~
Туговање змаја на Ловћену.
ЈЕ отне мили, чуда великога ! Стоји јека ломне Горе Црне, Или дува вјетар у врхове
И од јела размахује гране Ил' пуцају зелене лабарде
На Цетиње насред Горе Црне“ Или бије море у брегове, Одзив дају горе Црногорске,
Страшно јечи Ловћенска планина 7
Ал' не дува вјетар у врхове, Нит' од јела размахује гране,
600
605
610
10