Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Нити бије море у брегове,

Него јечи та рањени змаје

На високу Ловћенску планину Код бијеле светог Петра цркве, Што је втори Џетар саградио, И у њу је кости сахранио,

Код ње рањен змаје погинуо, Плаче змаје и сузе прољева, Врло му се бјеше ражалило

За његова саломљена крила, Јере су му оба отпанула,

И брчна му пера поскубена, Зачула га с Думитора вила Сакрај Џиве са Херцеговине, зове вила грлом бијелијем

На високу Ловћенску планину, Рањенога змаја дозиваше,

Још му вила добро јутро зваше, » Ал" рањени змаје одговара: „Бог и с тобом, с Думитора вило !“ Али вила змаја питоваше: „Рањен змају, мој по Богу брате! »Што ти јечиш и суве прољеваш, „Која ти је голема невоља #“ Али рањен змаје одговара: „Чуј ме добро, вило посестримо ! „Тешка ме је мука допанула „Већ за моја саломљена крила, „ја сам једно изгубио крило „На хиљаду и осме стотине

» И тридесет и године пете

„На Грахово поље од мегдана,

20)

4()