Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

941

и ииг.

Плаче Мирко Србе п банове, Своје стрице храбре витезове, Врло му се бјеше ражалило, Јер је веља добра изгубио, Своју браћу и српску похвалу И уздање Орба свакојега. |

Ал' војводу чедо слобођаше, Чедо мудро, јединак Никола, Никола му тако говораше: „Тале Мирко, ти не руши лице! „Ти не плачи браћу и стричеве.“ Војвода му Мирко одговара: | » 0 Никола, мој једини сине, »ја ћу плакат" вазда без престана, „јер су ми се поткинула крила, » А моја се браћа разродила,

„ А сам сирак без ниђе никога, „Сад ће на ме навалити Турци, „Крајине ће моје потиснути, „И многе ми Србе заплакати, „Што ји бјеше књаже придобио „И под своја крила прибавио.“ Ал: му мудро синак одговара: „Мили тата, српска војеводо ! „Не бојим се од цара турскога, „Доклен су ми сиви соколови, „Црногорски храбри витезови, „Који знаду Турке дочекати

» И јунаштво своје показати „Ради славе и српске обране, „Но не плачи и не руши лице, „Нема посла у плаха главара,

170

175

190

185

190

195

200