Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

за

„Не страши ми моје Црногорце, „Не вријеђај срца у јунаке,

„Но слободи јато соколова,“ Мирко гледа мила сина свога, Метну руку у џеп од доламе, Пак извади свилену мараму, Пак са лица сузе отираше, Сина љуби, пак му говораше, Пољуби га међу очи црне: „Благо мене, моје чедо мудро! „Кад си таквог срца јуначкога, » И кад збориш мудро и паметно, „ресе ми се срце у прсима, »уПресташе ми сузе на очима, „Рањено се срце моје смије,

» И душа ми Богу зафаљује, „Који ми је тебе обдарио

»да похвалу и српску обрану, „Да кољено наше не ишчезне, „Да се наше име не испише,

» И погани Турци не узвисе.“ Пјесма мала на свршетку била, Сваком Србу на весеље била, Сваком Србу и сваком Словинцу. Ко ће боље нек иде ус-поље, Ручај каше, пак пођи у паше, Пас распаши, биће ти полакше, Носом сркај, своје косе дрпај, Ти се врати, пут други прифати, Пођ' у цара, пак се разговарај, Мене тужи, а себе наружи, Свуд се скитај, пак за мене питај,

205

210

215

220

225

230