Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Оједим криво, а бесједим право,

Ко забави, нек ме не добави,

Још би њеки приговори били, 235 Папир мањка, а писар ми заспа,

Кап од лозе у главу од козе.

24 Жалост и радост по смрти кнеза Данила.

ЛЕ

Народ оступаше с његовог гроба с великом жалошћу и плачем, с кукањем, да се све горе проламаху од великог јаока и жалости, полазећи двору књажеву. Кљагињу Даринку држи за руку војвода окружни Мирко и његов син Никола и Миркова госпођа Стана, а сестре књаза Данила држе сенатори, војводе и сердари. Ступивши у двор кљажев сви великаши посједаше на обично мјесто, свак на свом столу. Књажев престола стоји празан, у њега нико нема. Мноштво народа ступило бјаше у двор и око двора. Свак једногласно тужи им сузе пролијева. Господа, која у двор књажев посједаше, сва господа погледа на књажев престол, зли у њему никог нема. Онда обратише очи на своју књагињу Даринку. Кљњагиња руках прекрштених врло замишљено гледа пред собом. Господа све погледују један другога, свак преображен, у свом лицу сузом нарушен просип“ љући сузе низ лице.

Светла књагиња окренувши очи на престол књажев поче

кукати и, по обичају црногорском, гласом нарицати:

Господа се окупила, — млади књаже, Око твога пријестола, — млада главо, Али тебе у двор нема, — ране моје,

Ни на твоме пријестолу, — златна круно,

Златна круно окруњена, — свјетли књаже, 5