Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
Но за мало, а не дуго, — дуга жалост, Престол теби празан стоји, — сад сам празна, Господа се поружила, — сад сам ружна,
Сваки тужи око двора, — сад сам тужна, Врло ли ме уцвијели, — ране моје, 10 Ма нијеси само мене, — млади књаже,
Него млога лица плачу, — зашто књаже,
Сва ти Гора Црна плаче, — сад сам црна,
Ова ти гора листом тужи, — сад сам тужна, Лак и други Орби плачу, — српски књаже, 15 Који јесу под Турцима, — сад су тужни,
Јер у тебе над имаху, — сад немају,
Јер пружаху своје руке, — златни ступче,
Да их вадиш из сужањства, — сад смо сужњи, Што заклони дивну главу, — млади књаже, 90 И остави веље дворе, — златни столе,
И остави младу мене, — ох до Бога!
И једину љуту змију, — њејзи празну,
И остави брата твога, — о војвода,
И синовца млада твога, — о Никола! 95 ИМ госпођу снаху твоју, — млада Стане,
И четири сестре твоје, — њима јао!
Сву господу ти остави, — млади књаже,
Ове војводе и банове, — млади боре,
Млади боре међу горе, — св'јетли књаже, 30 И јошт твоје соколове, — сам соколе,
И лавове изабране, — страшни змаје,
Страшни змаје огњевити, — млади књаже,
Ти остави Гору Црну, — сви смо црни,
И велико друштво твоје, — ох до Бога! 85 Што имаше у краљева, — сам си краљу,
Краљеви те познаваху, — ране моје,