Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Но за мало, а не дуго, — дуга жалост, Престол теби празан стоји, — сад сам празна, Господа се поружила, — сад сам ружна,

Сваки тужи око двора, — сад сам тужна, Врло ли ме уцвијели, — ране моје, 10 Ма нијеси само мене, — млади књаже,

Него млога лица плачу, — зашто књаже,

Сва ти Гора Црна плаче, — сад сам црна,

Ова ти гора листом тужи, — сад сам тужна, Лак и други Орби плачу, — српски књаже, 15 Који јесу под Турцима, — сад су тужни,

Јер у тебе над имаху, — сад немају,

Јер пружаху своје руке, — златни ступче,

Да их вадиш из сужањства, — сад смо сужњи, Што заклони дивну главу, — млади књаже, 90 И остави веље дворе, — златни столе,

И остави младу мене, — ох до Бога!

И једину љуту змију, — њејзи празну,

И остави брата твога, — о војвода,

И синовца млада твога, — о Никола! 95 ИМ госпођу снаху твоју, — млада Стане,

И четири сестре твоје, — њима јао!

Сву господу ти остави, — млади књаже,

Ове војводе и банове, — млади боре,

Млади боре међу горе, — св'јетли књаже, 30 И јошт твоје соколове, — сам соколе,

И лавове изабране, — страшни змаје,

Страшни змаје огњевити, — млади књаже,

Ти остави Гору Црну, — сви смо црни,

И велико друштво твоје, — ох до Бога! 85 Што имаше у краљева, — сам си краљу,

Краљеви те познаваху, — ране моје,