Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

960

И ако је наш књаз погинуо, Са свијем се није ископао, Но још овђе има Петровића,

Ко ће с нама владал' и управљал',

А ми исти ево Црногорци,

Све војводе и храбри сердари И бирани момци црногорски,

А све знадем, што је и како је, Да су наша саломљена крила, Ма чујте ме, браћо Црногорци! Ја сам био сенат код владике, Онадер је виша мука била, Наша земља сва бесудна бјеше, Па не Петар добро исправио, Те помире браћу Црногорце, Суд постави у земљу бесудну, Па владика често путоваше, Краљевима те се умиљаше,

У краљева друштво нахођаше, Црној Гори рану доносаше, Добру рану и добру обрану

С млого труда и велика зноја, Цар му руски надодаде руку, Док управи своје Црногорце, Па с Турцима поче војевати, И доста је шњима војевао,

И вјечити спомен оставио.

У највећу снагу и у радост Земља прими Петра у њедрима, Ка свакога што ће приватити. Кад без Петра тада остадосмо, Сви рекосмо: сада погибосмо !

455

460

465

470

415

480)