Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

на

За свакијем по десет хиљада,

Десет хиљад бјеше крајичника,

Аџајлијо, пред њима си био,

И удрисмо на острошку цркву,

И ту насмо Џетровића Мирка, 1300 У његово двадесет момаках,

Бјеху двадес пи више четири,

Код свеца се Мирко затворио,

Сви три паше на њег ударише,

И хиљада десет крајичника, 1305 И бисмо их седам осам дана

Бев престанка и дању и ноћи, Манастирска развалисмо врата,

Пробуди се старац Василија,

На нас пушти студено камење, 1310 Црногорци огњем из пушака,

Од нас грдну бруку направише.

Нека што не стукоше камењем,

Што побшше огњем из пушака;

Но виђе ли нашег Арап-паше, 1315 Без ране му очи искочише,

И остаде слијеп међу нама,

Те се грдни натраг повукосмо.

Па виђе ли, болан Аџајлијо,

Како њима помогну свечеви! 1320 А ја знадем, лијепе ми вјере,

Цар би Црну Гору освојио,

Но их бране каурски свечеви.

Видите ли малу Гору Црну!

У њу има три четири свеца, 1325 Василија и шњим Арсенија,

Треће Петар, а четврто Стеван,