Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Арслан бег.

Какву радост и какву несрећу, Те ми кажеш, царски мудијеру, 1555 Од таквога несретњега књаза 2 Кад ко мене за књаза помене, Крену ми се косе наопако, Ту весеља ни радости нема Никаквоме правоме Турчину. 1560 Алај билај, каурин нијесам, Кунем ти се вјером и ћитапом, Радиј би му сабљом посјећ' главу, Но на Босну да ме цар постави Великијем његовим везиром. 1565 А ти не знаш наше крајичнике, Како ни је то весеље црно У највишу тугу п у жалост, Па од јада овде разграндамо, Отворимо највише весеље, 1570 Да не чују наши крајичници, Да нам наше не опазе ћуди, А некали да се кауримо. Мудијер си, ти ћеш дома поћи, Кад ти царска дође заповијед, 1575 А ми ћемо овде останути И преносит муке до вијека. Сад цијени радост и весеље, Крајичници од јада се емију, Јер су свакој муки подложени. 1580 Мудијер аскер. Право збориш, царска вјерна слуго! Сад ја виђу, да ви Турчин прави, И чуј мене, грацки капетане! 26