Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
415
Ма су први од мене почели.
Судба божја ал таква несрећа, Е Завист клета, издаја домаћа, 1805 То је мене к вама наћерало,
Као што је млоге наћерало,
Особито од нашијех Срба;
Ја сам мјеста сасред Горе Црне
Од онога рода Петровића. 1810
Цар душан. Буд ли кажеш, да си Црногорац, Познајеш ли друга икаквога, У мојему друштву великоме #
Данило.
Обрати очи по духова, и угледа Пегра митрополита свог
стрица, проли сузе а рашири руке, приступа стрицу,;и љубе се; код Петра видије свог оца, војводу окружнога, и видије два своја ђеда, Саву каваљера и Тома оца Петрова, и Јока стрица
свога и Пера брата владичина, приступа к њима; Данило шњима,
се љуби, и плачу.
Владика Петар.
Дано, сине, јабуко од злата, Брзо си се к мени потежио, 1815 Ком остави твоје Црногорце
Данило. Домаћа се догоди несрећа, Те ме брже к вама оправила. Ти остави мене након себе, А остави мене брата твога, 1890 Брата твога а мојега стрица,