Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

415

Ма су први од мене почели.

Судба божја ал таква несрећа, Е Завист клета, издаја домаћа, 1805 То је мене к вама наћерало,

Као што је млоге наћерало,

Особито од нашијех Срба;

Ја сам мјеста сасред Горе Црне

Од онога рода Петровића. 1810

Цар душан. Буд ли кажеш, да си Црногорац, Познајеш ли друга икаквога, У мојему друштву великоме #

Данило.

Обрати очи по духова, и угледа Пегра митрополита свог

стрица, проли сузе а рашири руке, приступа стрицу,;и љубе се; код Петра видије свог оца, војводу окружнога, и видије два своја ђеда, Саву каваљера и Тома оца Петрова, и Јока стрица

свога и Пера брата владичина, приступа к њима; Данило шњима,

се љуби, и плачу.

Владика Петар.

Дано, сине, јабуко од злата, Брзо си се к мени потежио, 1815 Ком остави твоје Црногорце

Данило. Домаћа се догоди несрећа, Те ме брже к вама оправила. Ти остави мене након себе, А остави мене брата твога, 1890 Брата твога а мојега стрица,