Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

416

Да ме учи и да ме управља,

И ја стојах у друга краљевства, Ту ја учах сколе и науке,

Кад савршим, да се дома вратим, Но не даше наши нек' лакомци, Који су се вазда научили,

Но ме такве књиге допадоше, Да ће мене стрико проћерати, Да ће мене одузет' госпоство, Позваше ме на равно Цетиње. И ја дођох право на Цетиње,

С мојијем ме стрицем завадише, А ја бијах воћка, недозрела, Послушах их, те проћерах стрица, Из моје га истерах државе,

Он умрије од тужне жалости, Сад се кајем, што сам урадио. Пак и друга случи се несрећа: Мало бјеше, што проћерах Пера, (С 'Ђорђијом ме опет завадише, Тако мене казаше лакомци, Они бјеху моји чиновници,

Да Ђорђија мисли другојаче,

Да ме свади са царом рускијем, И да ће ми узети госпоство, Пак и оет послушах лакомце, Најпослије протерах и њега

И његову браћу и синовце,

И изагнах неке Црногорце, Који њему бјеху најмилији:

(; тога посла ја изгубих главу.

Сви плачу, и слуша га Џеро Петровћ.

1825

1830

1835

1840