Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

15

Данило.

Што ме питаш, стричане, за Туркег Ти знаш Турке да ти не кажујем, Турци хоће све, што им је мило, Пак навиру на 'ну сиротињу, Да је не би како сатријели.

Ја кад пођох скоро у Русију, Цар Никола стави ме за књаза, И посла ме у своме народу,

Пак цар турски на мене се диже, Ја мни Џеро да ти је кажева, Удари ни са четири стране,

Да освоји моје Црногорце,

Воља божја, и моји народи

Не даше се под ноге султану: Па и другом на мене навојшти На Грахово, наше разбојиште, Пак два паше на ме ударише, Не даду се лако Црногорци,

Од Турака бруку урадише,

Џет хиљада погпбе Турака,

И једнога пашу посјекоше, Узеше му дванаест топова, Одузеше цареву захиру,

Па се грдни Турци повукопше. Сви краљеви тадер устадоше, Еда би не како помирили, Помирили и одграничили,

И границе неке поставише,

По мојему, а не по турскому, Не пристају моји Црногорци,

1875

1880

1885

1890

1895

1900