Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
440
„Виде смртну уру пред очима. „Тај се бојак и до даље чуо, »То се чуло у СОвоца Доња,
» У сокола Милош-капетана. „Теке Милош тај глас равумио, „6 помаман на ноге скочио,
„И упали танка џевердара,
» А дозива Рада капетана:
»„ » Бе си, брате, Раде капетане,
» „Сад ал' игда, ако Бога, знаде! »» И покликни твоју тевабију,
»» А моја је свеђере готова,
» „На Колу ни ударише Турци,
» »„Отрах је мене зграбиће га жива » „Са осталим робљем из кулина, »„ „Ил' зграбити јали изгорети „»На срамоту п моју и твоју.“ „Кад то зачу Раде капетане, „На јуначке ноге устануо,
„И окупи своју тевабију. „Полећеше момци кров крајину „Ка јелени кроз равну долину, „Листо Коли дбте спрам дворова. » Ал' су дворе Турци опасали,
» И на њима јуришају храбро, „Да отворе, ал' да их запале. „Ал се Срби ласно не пуштају, „Но одгоне љуту Арбанију „:Кестокијем огњем из пушака. „Кад то виђе Милош капетане, » У јунака пуче срце живо, »Око себе друштво покликнуо „Којих бјеше стотина пунано,
14()
150
155
160
165