Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

440

„Виде смртну уру пред очима. „Тај се бојак и до даље чуо, »То се чуло у СОвоца Доња,

» У сокола Милош-капетана. „Теке Милош тај глас равумио, „6 помаман на ноге скочио,

„И упали танка џевердара,

» А дозива Рада капетана:

»„ » Бе си, брате, Раде капетане,

» „Сад ал' игда, ако Бога, знаде! »» И покликни твоју тевабију,

»» А моја је свеђере готова,

» „На Колу ни ударише Турци,

» »„Отрах је мене зграбиће га жива » „Са осталим робљем из кулина, »„ „Ил' зграбити јали изгорети „»На срамоту п моју и твоју.“ „Кад то зачу Раде капетане, „На јуначке ноге устануо,

„И окупи своју тевабију. „Полећеше момци кров крајину „Ка јелени кроз равну долину, „Листо Коли дбте спрам дворова. » Ал' су дворе Турци опасали,

» И на њима јуришају храбро, „Да отворе, ал' да их запале. „Ал се Срби ласно не пуштају, „Но одгоне љуту Арбанију „:Кестокијем огњем из пушака. „Кад то виђе Милош капетане, » У јунака пуче срце живо, »Око себе друштво покликнуо „Којих бјеше стотина пунано,

14()

150

155

160

165