Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

250

Нити клања, нит" авдес узима, Док се војска под Скадар не слеже, Што везиру много мило било, И узео на тефтеру војску,

И налази дванаест хиљада.

Него ево муке и невоље,

Ере нема ваљастнога друга

Ко ће ову предводити војску. Но подвикну грлом бијелијем : „је ли мајка родила јунака, »„Ил' сестрица брата узњихала, „Ко би ову подигнуо војску,

» И удрпио с њоме на крајину „Избавио Хасан-Хота старца.

» И јунака буљумбашу Муја,

» Су њихови друга шест стотина, „Вјера њему од цара нашега,

» Да га хоће ставит' мусаФиром „Над свом равном земљом Арбанијом „ Без промјене за девет година, уда по њојзи сакупља харача »уБев да позна цара ал везира.“ Ко чујаше, чут се не чујаше, Ко гледаше, преда се гледаше, До јунака хоџе Алаута,

Он везира међу очи гледа,

И овако те му проговара:

„ Чујеш ли ме, честити везире, зАКкО ћеш ми дати вјеру тврду, > Да ће бити што ти сада рече, » И потписал' ферман од султана, „ја ћу ову силу подигнути,

460

[05 с> 475

180