Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

ПНЕ ИН И страховит бојак видијеше. Не би време уређиват' војску Јер виђаху браћу у невољи, Но једанак удрише на Турке. Са великом фиском и пријетњом

Са свих страна на њих навалише,

И команду њихову смрсише, Погибоше турске војсковође,

А барјаци осташе им пусти, Које грабе момчад црногорска. Ово Турци стрпљет' не могоше. Него своја плећа окренуше. Оно оџа гледа Алауте, Гледајући бијежати стаде.

да њим трчи Милош капетане (С јатаганом у бијеле руке, Трком трче, б6'јелим грлом виче: „Стан' полако, опа Алауте, уда ти речам двије три ријечи.“ Оџа бјежи, не обрће главу. Али ко ће утећи соколуг живо му се прими на рамена, И за русу ухвати га браду,

И добро му посијече главу.

У то дође Перазић Павићу,

И пос'јече турскога, јузбашу, Ма га тешка рана допанула

У десници у рамена руки.

У то сердар дође попе Јоко Од бијесне куће Војводића,

И ухвати живога Турчина. Тада војска српска навалила,

650

695

660

665

670

675

680