Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

468

„ Устадоше ка, бијесни вуци.

„Не боје се ни самог султана, „Камо ли ће од нас Требињана. „Знаш ли, беже, није давно било, „На Граховцу грдну погибију, „Кад на царску војску јуришише,

„Прб шест хиљад глава одсјекоше;

„Ко побјеже, без носа добјеже. » Омјеримо, пак ћемо кројити, „Док примимо абер из Стамбола«“ Тако било, дуго не чамало, Ето силне војске од Стамбола, Завезе се морем дебелијем, Пред војском је царев серашћере, Потурица сердар Омер паша, Извезе се Клеку у приморје, Те отоле у Херцеговину.

Ето бутум љутог крајичника, Арнаута љутог убојника,, Мостарлије и око Мостара, Сви Сточани па и Љубињани. По избору ђе је који бољи. Све је азур, причека изума, Кад ће Омер војску уредити. Но ни Лука не стоји за луду, Већ довати књиге без азије,

И мурећеф чим се књиге пишу, Те начини књиге шаровите,

И шиље их свуда наоколо: Једну шаље у Вигње камене Буљумбаши Алексићу Вуку, „Другу пише, шаље Пилатовцу

275

280

290

295

300