Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

470

„Него саде али икадаре

»Бог ће нама помоћ', ако Бог да.

уја ћу први започети кавгу, „Кад чујете, тад и ви устајте, »Овак на своме сенту кидишите,«“ Када Срби књиге проучише, Свак на своју јаде јадикује,

Не зна нико како ће почети, Јер је љуто утучена раја

Од турскога баха и зулума, Неко смије, а неко не смије, Свак би хтио, но прилике није. А не жале да се крвца лије, Него жале јадну сиротињу, Саморане мајке пи удове,

Кале старе, кљасте и сакате, И нејаку ђецу у пепелу.

Ал' свак своје окупја главаре (Не могу их бројит' по имену, Јер би пјесма одвећ дуга била) Сваки своме по истини каже, Што им Лука у књизи бесједи. Боже мили, буди тебе вала ! Како плану на све стране раја, Свак се радо на боју опрема, Ал' оружја ни девети нема, Муж оставља млађахне љубовце, А чобани у планини овце, Сваки чека .абер од својега, Од својега војске поглавара, Чека вакат кад ће се почети, Ал' се боје да не чују Турци.

34()

345

350

360

365