Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

РА

· Што пролази граду Дубровнику. За Требиње ништа не пуштају Него послом, а празнијех рука. Учинише табор у СОлимници, Два сахата од града Требиња. Шиљу чете на свакоју страну Да сијеку, пале и плијене.

Вала Богу на његову дару! Што помаже јаднијем Србима. Што гођ било турскога милете, С л'јеве стране воде Требишнице Од Требиња до у дно Попова, Има кажу пуне девет сата,

Све пребјеже на 'ну другу страну,

Бјеже, газе и без лађе сами Кукајући не обрћући се; | А што бјеше около Требиња, Све се саби граду у бедему. „Да је коме стати па гледати, Како бјеже Турци без обзира, Без чизама и без тромболоса, Како носе под пусат сандуке, За њим буле у наручје д'јете, А кадуне без златних пашмага, Без Фереџе и без хантерије. Сва се сила пред Требиње збила, Плачу ђеца, а кукају мајке, Без конака, мала и ајвана,

И Луци би срце прокукало,

А камоли агам и безима. Требиње се напуни сиб)јана,

465

470

415

480

485

490